Kišno veče

                                                                                          Vladimir Todorović

     Stajali smo zagrljeni na autobuskoj stanici dok je kiša zasipala beogradske mračne ulice i trgove.Poslednji dan oktobra     zatekao nas je bez prebijene pare u džepu pa smo krenuli u šetnju.Ništa pametnije nismo smislili za subotu predveče.

     Na stanici četrdeset dvojke i pedeset devetke,u ulici Ljutice Bogdana,tu odmah ispod "Marakane",nije bilo nikoga.

     -Brrrr-procvokota moja bolja polovina.-Što volim kad nema busa.

     -Hoćeš da se kladimo da prvo nailazi pedeset devetka-rekoh stežući je jače.Njena plava kosa bila mi je ispod  brade.     Visinski smo se baš razmimoilazili,što bi se reklo-mogao sam da joj doručkuješ sa glave.

     -Što,to nam ne odgovara?-zapita ona skupljajući ramena.

     -Jok,ovo joj je poslednja stanica.

      Nikog nismo mogli da vidimo na ulici.Kiša je sve poterala u tople stanove.Čak su se i oni najuporni iz automobila koji su na Autokomandi čekali u red za benzin sklonili negde,ostavljajući svoje ljubljene četvoro točkaše na milost i nemilost majstorima spretnih ruku.Beskrajna kolona nije se prekinula ni na prostoru predviđenom za parking autobusa na stanici.

     -Iskisnut ćemo dok se provučemo između njih-rekoh.

     -Šta to pričaš-upita me.

     -Ma ovi,što čekaju za benzin.Ostavili ovde kola i boli ih uvo što ljudi treba da prave slalom da bi ušli u bus.

     -E,pa kad nemaš kola onda i možeš da se buniš.

     -A odakle da ih imam?

     -Da si nastavio da igraš fudbal,možda bi sada vozio,kao ovi što svakog petka pucaš pare da ih gledaš...

     -Aha,da mi krljaju ove moje lepe noge.Imao bi kolena kao ti.

     -Prostačino!-udarila me je dlanom po glavi ne podižući pogled.

     Ostali smo da stojimo zagrljeni dok je kiša dobovala po "pečurkama".Prolazili su minuti dok smo ćutali.Razmišljao sam da krenemo pešaka do tramvaja.Ionako ćemo da kisnemo kad dođemo u centar grada.

     -Slušaj,ti reče da su ovi ostavili automobile i otišli.

     -Aha-promrmljah misleći kako bi sada,da imam kola,ona isto ovako stajala u redu,na nekoj pumpi,žedno očekujući svojih petnaest litara.

     -E,pa,nisu.Onaj beli "jugić" se pomerio.Vidiš,onaj ispod lampe.

     Osvrnuo sam se u pravcu gde je počivao njen pogled uspevši da joj rajsferšlusom zakačim pramen kose.

     -Pazi malo!-vrisnu ona refleksno se trgnuvši.-Svu me počupa!

     -Izvini,mače moje malo-odvratih nasmejano pokušavajući da ispetljam plave niti iz pantet zatvarača.

     -Some trapavi...

     -Ma,nije ti ništa.

     -Oćelaviću pored tebe!

     Nisam odgovorio.Ponovo sam bacio pogled ka belom "jugiću",dvadesetak metara niže od nas.Iza njega se kolona     automobila prekidala taman za dužinu "mačke".

      -Pa je l' vidiš da je tu ulaz u ulicu.Moraju da ostave prolaz.

      -Ma kad ti kažem.Kad smo došli kolona je bila neprekidna.Skroz je zavijala tamo dole.

      -Mora da ti se učinilo.Nego,hoćeš li da se spustimo na tramvaj.    

     Samo je odmahnula glavom gledajući i dalje ka inkriminisanom automobilu.Ko zna zašto,u tom trenutku pade mi na pamet priča nekog tipa o tome kako su kamioni opkolili ljude na bezinskoj stanici.Mašine bez vozača koje teraju ljude da ih služe i zavode teror.Ili je to bio film,više se ne sećam.

     -Dođi ovamo-zagrlih je osećajući kako me prožima jeza.-Kakvi automobili,kakvi bakrači.'Ajmo da protegnemo noge,ovaj bus nikako da dođe.Vidi,jedva da sipi.

    Nevoljno je nabacila kapuljaču.Znam da strahovito mrzi da pokisne,ali izgleda da joj se više nije ostajalo na stanici sa   kolonom automobila koja se ,možda,sama od sebe kreće.

    Kad smo pošli,shvatio sam da odavno nisu prošla ni jedna kola,ni jedan pešak.Nije se čuo ni lavež onih džukaca koji su tu, iza žičane ograde,sačekivali prolaznike.Pružali smo korak zagledani u asfalt izbegavajući,koliko je to bilo moguće,bare koje su nam se isprečile na putu.

     Prolazeći ispod svetiljke nisam izaržao i bacio sam pogled na kolonu automobila.Beli "jugo" je bio tu.Priljubljen uz njegov zadnji branik,stajala je crvena "vektra".

     Grlo mi se steglo,a u slepoočnicama je počelo snažno pulsiranje kada sam video da za volanom nema nikoga.

     Ni glasa nisam pustio,samo sam zgrabio svoju devojku za ruku i potrčao.Samo što nije pala,kako sam je jako cimnuo,ali ipak je ostala na nogama.Ništa nije rekla.Ulicom je odjekivao samo bat naših koraka.

     Onako zadihani,zaustavili smo se na tramvajskoj stanici.Bila je pusta,kao i celi Trg oslobođenja.Ipak,začuo se neki zvuk.

     Kada smo se osvrnuli,videli smo da nailazi četrnaestica.Zaustavila se na stanici i vrata su se otvorila.

     Ušli smo u prazan tramvaj želeći da se što pre izgubimo sa mesta gde se nešto čudno događalo.Sedeli smo tako minut,  možda dva,kada je ona naglo ustala i otišla do vozača.

     Pošto se uhvatila za glavu i počela da vrišti,delićem svoga uma shvatio sam da je ovo moja poslednja vožnja.Naravno,doći ćemo u depo,a onda...

     Sedeo sam paralizovan dok je moja devojka jecala držeći se za šipku kraj poslednjih vrata.Nekako baš u trenutku kada sam želeo da ustanem i odem do nje,pogasiše se sva svetla.

     Točkovi jače zakloparaše i tramvaj pojuri brže.

     Nisam imao  potrebe da psujem blesavog vozača koji nas vozi kao da smo vreće krompira.

     Ne bih imao koga,znao sam to.